Na pod­ruč­ju gdje se gra­ni­če Bo­sna i Cr­na Go­ra, po­seb­no je po­zna­ta gra­nič­na oblast Ma­glić (ovaj Ma­glić tre­ba raz­li­ko­va­ti od Ma­gli­ća u is­toč­noj Cr­noj Go­ri na al­ban­skoj gra­ni­ci, ko­ji je po­me­nut u opi­su Zet­ske na­hi­je) pred­sta­vlja el­do­ra­do di­vlja­či, ka­kav se sa­mo mo­že za­mi­sli­ti, po­što se u nje­go­voj oko­li­ni u ve­li­kom bro­ju mo­gu na­ći: di­vo­ko­ze, di­vlje svi­nje, sr­ne, te­tre­bo­vi, ja­re­bi­ce, vu­ko­vi i me­dvje­di, kao i or­lo­vi i ga­vra­no­vi. Po­što sje­ver­na (bo­san­ska) po­lo­vi­na Ma­gli­ća sa naj­ve­ćom vi­si­nom od 2387 me­ta­ra spa­da u pre­dje­le naj­bo­ga­ti­je di­vlja­či u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, on­da ni­je ni čud­no da to isto va­ži i za ju­žni dio Ma­gli­ća, ko­ji pri­pa­da Cr­noj Go­ri (sa spo­red­nim vr­hom ko­ji do­sti­že vi­si­nu od 2168 m). Di­vo­ko­ze u ve­li­kom bro­ju na­se­lja­va­ju pro­stor od cr­no­gor­skog di­je­la Ma­gli­ća pa do ždri­je­la ko­je u cje­lo­sti pri­pa­da Cr­noj Go­ri, a oda­tle ova di­vljač pro­la­zi kroz vi­so­ra­van Ka­men do pe­ći­na Ulo­bi­ća pla­ni­na i u pla­ni­nu Pre­pe­li­cu. Me­dvje­di ži­ve u ju­žnim uva­la­ma Ma­gli­ća ko­je pri­pa­da­ju Cr­noj Go­ri, a ko­je se u str­mi­na­ma spu­šta­ju do jed­nog usa­mlje­nog cr­no­gor­skog pla­nin­skog je­ze­ra, Tr­no­vič­kog je­ze­ra, a ži­ve i u uva­la­ma pla­nin­skog lan­ca Vrat­ni­ce na sje­ve­ro­za­pad­noj stra­ni po­me­nu­tog je­ze­ra i u Stra­nji­noj gre­di, či­ji je­dan sje­ver­ni vrh, vi­sok 2020 m, pri­pa­da Bo­sni, a se­dam me­ta­ra vi­ši ju­žni vrh pri­pa­da Cr­noj Go­ri. Na Stra­nji­noj gre­di ima do­sta ja­re­bi­ca, kao i na Mra­tinj­skoj go­ri na sje­ve­ro­i­sto­ku Pre­pe­li­ce pla­ni­ne. Po­gra­nič­no sta­nov­ni­štvo Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne ži­vi u ve­o­ma do­brim od­no­si­ma sa svo­jim cr­no­gor­skim su­sje­di­ma, oro­đe­no je sa Cr­no­gor­ci­ma za­hva­lju­ju­ći broj­nim bra­ko­vi­ma i di­je­li sa nji­ma ne­ka sje­ća­nja na za­jed­nič­ki iz­vo­je­va­ne po­bje­de nad za­jed­nič­kim tur­skim ne­pri­ja­te­ljem. Bo­san­sko-her­ce­go­vač­ko po­gra­nič­no sta­nov­ni­štvo pre­u­ze­lo je ne­što od cr­no­gor­ske no­šnje, ta­ko da je u po­gra­nič­nim okru­zi­ma če­sto te­ško raz­li­ko­va­ti Cr­no­gor­ce i po­gra­nič­no sta­nov­ni­štvo iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Ve­ći­nu ovih dru­gih či­ne po­tom­ci onih hra­brih ju­na­ka ko­ji su sa­vla­da­li i ubi­li Sma­il-agu, ko­ji je iz svo­je tvr­đa­ve, Čen­gić-ku­le, na­da­le­ko pred­sta­vljao strah i tre­pet hri­šćan­stvu, a o če­mu i dan-da­nas go­vo­re na­rod­ne ju­nač­ke pje­sme ko­je pje­va­ju gu­sla­ri. (...)
Bi­lo je li­je­po ve­dro sep­tem­bar­sko ju­tro ka­da smo se ras­ta­li od Ce­ti­nja, ljup­ke cr­no­gor­ske me­tro­po­le, sa na­mje­rom da ot­pu­tu­je­mo da­lje u unu­tra­šnjost ze­mlje. To­me je pret­ho­di­lo pri­jat­no ve­če u Rajn­vaj­no­vom ho­te­lu „Kod Kra­lje­vi­ća Mar­ka”, gdje je bio još je­dan Austri­ja­nac, je­dan no­vi­nar iz Tr­sta, ko­ji je per pe­des apo­sto­lo­rum sti­gao iz Ko­to­ra še­sto­ča­sov­nim usi­lje­nim mar­šom pre­ko Lov­će­na na Ce­ti­nje, ko­ji nam se pri­dru­žio kao bu­du­ći vo­dič. Na za­jed­nič­koj ve­če­ri odr­žan je rat­ni, od­no­sno lo­vač­ki sa­vjet, gdje je do­go­vo­re­no ko­ja će se di­vljač pr­va lo­vi­ti i u ko­jim dje­lo­vi­ma ze­mlje. Lo­še vi­je­sti s austrij­ske gra­ni­ce, pre­ma ko­ji­ma se ko­le­ra iz Al­ba­ni­je sve vi­še pri­bli­ža­va­la, što je uči­ni­lo neo­p­hod­nim po­sta­vlja­nje cr­no­gor­skog kor­do­na za za­šti­tu od ko­le­re, bi­le su za nas od pre­sud­nog zna­ča­ja da od­u­sta­ne­mo od iz­le­ta na is­tok Cr­ne Go­re u na­la­zi­šta me­dvje­da i od­lu­či­li smo se za lov na vo­di na „cr­no­gor­skom Mi­si­si­pi­ju”. Ri­je­ši­li smo da na­ša sle­de­ća de­sti­na­ci­ja bu­de gra­dić Ri­je­ka. Na­kon ove od­lu­ke, pri­jat­no smo pre­spa­va­li noć, a sle­de­ćeg ju­tra usli­je­dio je ra­sta­nak, na­kon što mi je krat­ko pri­je to­ga uka­za­na čast da ba­cim po­gled na pi­smo ko­je je kra­ljev­ski ađu­tant po­ruč­nik Si­mo­nić upu­tio go­spo­di­nu Mi­la­nu Ra­ma­da­no­vi­ću, u ko­me me nje­go­vo Kra­ljev­sko Vi­so­čan­stvo oba­vje­šta­va da že­li da me pri­mi na po­vrat­ku ku­ći. U de­set sa­ti sta­jao je is­pred ho­te­la „Kod Kra­lje­vi­ća Mar­ka” za cr­no­gor­ske pri­li­ke ve­o­ma do­bar fi­ja­ker, u ko­ji smo se po­pe­li za­jed­no sa na­šim no­vim sa­put­ni­kom (na­šim „dra­go­ma­nom”, ka­ko smo ga zva­li) i kre­nu­li smo u je­se­nji pre­dio. Naj­pri­je smo pro­šli po­red vi­di­kov­ca Bel­ve­de­re, oda­kle sam pri­je dva da­na uži­vao u ve­čer­njem po­gle­du na oko­li­nu i oda­kle sam imao pri­li­ku da slu­šam me­lan­ho­lič­nu pje­smu ne­vi­dlji­vog pje­va­ča. Ma­lo da­lje oda­tle po­ja­vi­la se gru­pa ku­ća Li­pa sa isto­i­me­nom sta­lak­tit­nom spi­ljom, iza ko­je se uz­di­že pu­sta ka­me­na pla­ni­na Vr­ti­jelj­ka. Li­je­pa i ši­ro­ka uli­ca od­jed­nom iza Li­pe skre­će pre­ma sje­ve­ru da bi tu od­mah na ob­ron­ci­ma pla­ni­ne Gra­ni­ce po­pri­mi­la no­vi pra­vac i skre­nu­la pra­vo pre­ma is­to­ku. A oda­tle se pred oči­ma pru­ža oča­ra­va­ju­ća pa­no­ra­ma. Dok se sa de­sne stra­ne, po­red sa­mog pu­ta, pro­sti­ru pla­ni­ne Ja­re­bič­ki vrh i Pri­je­vor, na či­jim se ob­ron­ci­ma, ko­ji su ob­ra­sli ka­du­ljom i dru­gim mi­ri­snim tra­va­ma, od­ma­ra­ju oči, sa de­sne stra­ne se pru­ža di­van po­gled u jed­nu ši­ro­ku pro­stra­nu do­li­nu, gdje se smje­nju­ju ogra­đe­na po­lja sa iz­vo­ri­ma ko­ji ve­se­lo žu­bo­re i sa ze­le­nim ši­praž­jem od ja­se­no­va, ja­vo­ro­va, pa­tu­lja­stih zo­va i hra­sto­va. Hra­sto­vi su ov­dje po­seb­nog ra­sta, po­put ja­bla­no­va, vi­so­ki su i tan­ki, bez ši­ro­ke kro­šnje kao kod nas. U ozi­da­nim po­lji­ma uglav­nom se uz­ga­ja krom­pir, ko­ji je tek kra­jem pro­šlog vi­je­ka mi­tro­po­lit Pe­tar Pr­vi do­nio u ze­mlju. Tri ve­o­ma li­je­pa se­la na­la­ze se s de­sne stra­ne: Do­br­sko Se­lo, Stru­ga­ri i Ce­klin, sa li­je­pim ma­lim cr­kva­ma. Ka­ko smo se uda­lja­va­li od Ce­ti­nja i što je vi­sin­ska raz­li­ka, ko­ja kod Ri­je­ke iz­no­si 650 m, po­sta­ja­la ve­ća, po­la­ko su iš­če­za­va­la kr­še­vi­ta br­da, ko­ja dje­lu­ju kao ve­li­ke ru­še­vi­ne, a sta­bla du­do­va, ma­sli­na, na­ro­va, smo­ka­va i du­nja, po­red ras­pro­stra­nje­ne ru­ji­ke, obi­lje­ža­va­la su ovaj pre­dio.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ